Home / MAGAZIN / TAJNA GESTAPOVA DOKUMENTA O TITU: DEVET ŽIVOTA NEUHVATLJIVOG MARŠALA

TAJNA GESTAPOVA DOKUMENTA O TITU: DEVET ŽIVOTA NEUHVATLJIVOG MARŠALA

Nedoumice oko „pravog“ identiteta Josipa Broza Tita aktuelne su i danas, gotovo četiri decenije nakon njegove smrti.

 

Pored brojnih knjiga objavljenih na prostoru bivše Jugoslavije i studija inostranih obaveštajnih službi, zbog misterije koja okružuje ličnost doživotnog predsednika SFRJ glavu je lomila i jedna od najozloglašenijih tajnih policija u istoriji – nemački Gestapo.

U tajnim, do sada neobjavljenim dokumentima u koje je Njuzvik imao uvid, vidi se kako su oficiri SS od 1941. do 1943. godine imali ozbiljnih poteškoća da utvrde ne samo kako Tito uopšte izgleda već i ko je on, odakle se zapravo „stvorio“ i kakva je njegova agenda.

BLIZAK „NEMAČKOJ STVARI“

Jedan od najranijih tajnih izveštaja u kojima se razmatra Titov identitet sačinjen je septembra 1942. na osnovu saslušanja nemačkih oficira zarobljenih posle partizanskog napada na nacističku fabriku metala u Livnu i oslobođenih prilikom dogovorene razmene zatvorenika. Tokom zarobljeništva, nemački oficiri imali su jedinstvenu priliku da razgovaraju sa Titom, a jedan od njih dao je sledeće svedočanstvo:

„O Titu se može reći da je nakon zabrane Komunističke partije u Jugoslaviji bio njen nezvanični vođa. Treba reći da je u Španskom građanskom ratu zauzimao visok položaj i pod svojom komandom imao jedinicu veću od brigade. Nakon kraja tog rata otišao je u Rusiju i na jesen te godine (1939, prim. aut.), u pratnji jednog engleskog i jugoslovenskog oficira generalštaba, podmornicom je došao do dalmatinske obale. Od njih je dobio prijemnik, preko kojeg je održavao komunikaciju s inostranstvom kako bi razmenjivali obaveštajne podatke.“

Gestapo o dolasku Tita u Dalmaciju

Uprkos tome što je Tito, može se pretpostaviti, ciljno prebačen u Jugoslaviju engleskom podmornicom (kako je razjašnjeno u jednom dokumentu iz 1943), dvostruka, i čak višestruka politička igra po kojoj je ostao upamćen i u posleratnoj epohi počela je već tokom rata.

Zarobljeni nemački oficiri bili su zaprepašćeni Titovim stavom da se zbog „užasnog krvoprolića na istočnom frontu mora ugovoriti primirje između Nemaca i Rusa, jer postoji opasnost da Engleska i Amerika na kraju opet izađu kao pobednice“. Tito je smatrao da bi pobeda kapitalističkih režima koji dominiraju u angloameričkom svetu značila propast, odnosno ropstvo za radničku klasu. Iz njegove konstatacije proizilaze dve moguće implikacije.

Prva jeste da su Titove primedbe iznesene s namerom da se oslabi borbeni moral Nemaca, odnosno da poveruju u besmisao borbe protiv Sovjeta, i tako ih u neku ruku pridobije za sebe. S druge strane, postoji mogućnost da je sam Tito bio daleko bliži „nemačkoj stvari“ nego što se to mislilo. U prilog tome ide i rečenica iz izveštaja u kojoj se navodi kako Tito „veoma dobro poznaje Nemce odranije“ i kako ga „čudi da su sposobni za zločine koje su u to vreme izvršili u Beogradu“.

Nemački oficir kojem je Tito ovo rekao odbacio je njegove primedbe i rekao kako se radi o „engleskim lažima, kao svojevremeno u Prvom svetskom ratu“, očigledno igrajući njegovu igru.

Pored toga, Tito je Nemcima prilikom jednog dužeg razgovora dao detaljan opis organizacije austrougarske vojske u Prvom svetskom ratu, pri čemu je pokazao „jako veliko stručno znanje i besprekorno poznavanje nemačkog jezika, na osnovu čega se može pretpostaviti da je Tito bio austrijski oficir“.

 

Ovakve izjave i detalji vezani za „vođu bandita“, kako ga najčešće nazivaju, naveli su Nemce da se zapitaju ko je zaista Tito, kao i da u pronalaženje odgovora na to pitanje ulože ogromne resurse i potragu prenesu daleko van prostora Jugoslavije – sve do Pariza, Praga i sovjetske Rusije.

NEGOVANE RUKE MAŠINBRAVARA

U dokumentu podnesenom u oktobru 1942, nemačke obaveštajne službe prvi put počinju da se bave poreklom Tita, za koga pretpostavljaju, pre svega zbog naglaska, da je Slovenac ili Čeh, što je kasnije u jednom saslušanju potvrdio i izvesni doktor Levi Kurt.

Paradoksalno, ali kako je rastao broj onih koji su davali iskaze o Titu, tako se javljao i sve veći broj nedoumica, odnosno protivrečnosti. „O njegovom zanimanju nemamo jasne podatke. Povremeno su ga opisivali kao intelektualca, a povremeno se smatralo i da se radi o metalurškom radniku iz oblasti Lajbaha. U svakom slučaju, on je veoma inteligentan. Nismo sigurni da je učestvovao u Španskom ratu. To ne možemo da utvrdimo na osnovu materijala kojim raspolažemo“, navodi se u jednom izveštaju iz 13. oktobra 1942.

Dok su nacističke službe širom Evrope kopale po arhivama u potrazi za pravim Titovim identitetom, službe na teritoriji okupirane Jugoslavije fokusirale su se na jedinu opipljivu stvar u vezi s neuhvatljivim Maršalom, a to je njegov fizički izgled, koji je krajem 1942. Nemcima još uvek bio nepoznat.

Tek u izveštaju o saslušanju člana beogradskog Centralnog komiteta KPJ Svetozara Markovića iz januara 1943, Nemci prvi put insistiraju na detaljnom Titovom opisu, ali osim fizičkih karakteristika, kao što su „široka ramena, tamna jaka kosa začešljana unazad, upadljivo markantno i glatko obrijano lice“, Marković primećuje i da se Tito izuzetno elegantno oblačio, kao i da je „imao jako negovane ruke, uprkos njegovom navodnom zanimanju mašinbravara“.

U komentarima na ovaj dokument vidi se da je Markovićev iskaz zagolicao maštu Nemaca, naročito nakon što je istog meseca Gestapo dobio iskaz oficira Miterhamera, koji je naveo kako Tito, po svemu sudeći, „može biti ista ličnost kao Hrvat Kamilo Horvatin“, koji je, pre nego što je 1925. otputovao u SSSR, radio u Zagrebu kao novinar u nekoliko komunističkih publikacija. Kao dokaz, Miterhamer je priložio i Titovu fotografiju, na osnovu koje se u zasebnom izveštaju zaključuje da su Tito i Horvatin identične osobe.

Kako su nemačke tajne službe, toliko poznate po preciznosti i temeljitosti, uspele da pomešaju Josipa Broza s poznatim hrvatskim komunistom i urednikom radničko-seljačkih novina Borba, koji je 1937. i 1938. iz Moskve optuživao Tita da „daje sasvim lažnu sliku stanja u partiji“, ostaje nejasno.

IPAK JE – SRBIN

Gestapo se nije dugo zadržao na ovoj, kako se ispostavilo, pogrešnoj pretpostavci i već dve sedmice kasnije upustio se u dalja nagađanja. U dokumentu sastavljenom u nemačkom poslanstvu u Zagrebu prvi put se pominje i ime Ivan Brozović kao potencijalni Titov identitet. „Pravo Titovo ime je, na osnovu nađenih slika i prema proverenim izvorima, Ivan Brozović. On je metalurški radnik i do 1934. je zbog komunističkog delovanja bio u zatvoru. Nakon puštanja na slobodu poslovno je otputovao u SSSR, da bi u vreme Španskog građanskog rata preko Francuske otišao u Španiju. Posle toga je preuzeo sekretarijat Centralnog komiteta Komunističke partije Jugoslavije (CK KPJ), kojim predsedava i dalje, a njegov šef štaba je Arso Jovanović.“

Iako su se na ove navode nastavili i izveštaji ustaških službi, prema kojima je Ivan Brozović (u ustaškim dokumentima Brosović) navodno zamenio izvesnog Gorkića na mestu sekretara CK KPJ u Francuskoj, odakle je organizovao prebacivanje jugoslovenskih komunista u Španiju, Gestapo je vrlo brzo utvrdio da čovek koji nosi ime Ivan Brozović nije Tito, već njegov saradnik i advokat iz Hercegovine.

Zbog neuspeha u potrazi za Brozovićem, Nemci se okreću saznanjima ljotićevaca. Iz ovih krugova, neimenovani nemački oficir predstavio je o kontroverznom poreklu Tita verziju koja se razlikuje od svih dotadašnjih i, kako se navodi, treba je uzeti s dozom rezerve. „Tito je navodno nekadašnji srpski kapetan prve klase Tihomir Tomić, koji je bio vođa i planer komunističke oficirske pobune u Mariboru. Pobuna je propala, a on je pobegao u Austriju, zatim Francusku, pa u Španiju, gde je delovao pod vođstvom Galabrije i republikanskog premijera Azanje. Kad je revolucija ugušena, otišao je za Francusku i preko sovjetske ambasade otputovao za Rusiju, gde je u Kominterni dobio poziciju korespondenta za Balkan i obrazovao se u vojnopolitičkom pogledu.

Nakon nekog vremena dobio je od Sovjeta zadatak da pod lažnim imenom putuje po balkanskim zemljama. Tom prilikom je trebalo da stupi u kontakt sa sledećim političkim ličnostima: s predsedavajućim parlamenta Ivanom Ribarom, advokatom Čedom Plečevićem iz Aranđelovca, s predsedavajućim jugoslovenske Radničke partije, doktorom Dragoljubom Jovanovićem, novinarom Avdom Humom, novinarom Vladimirom Dedijerom i pukovnikom Orlovićem, koji je šef Titovog štaba.

 

Ime Tito izvedeno je iz prva dva slova imena i prezimena Tihomir Tomić“, navodi se u dokumentu, a u priloženom dodatku ističe se kako je jedna žena prepoznala Tita na slici i potvrdila da je njegovo pravo ime Tihomir Tomčić, kao i da ga je dva meseca pre davanja iskaza videla u Cazinu, na političkom mitingu, kad je Tito pojasnio da nije Srbin, već Hrvat i posvećen katolik, kao i da potiče iz okoline Međumurja, na hrvatsko-mađarskoj granici, što je nekih stotinak kilometara severoistočno od Kumroveca, gde je prema zvaničnoj verziji istorije rođen Josip Broz.

NI ZA GLAVU NI ZA REP

Ukoliko je taj iskaz verodostojan, on daleko više govori o Titovoj strategiji pridobijanja naizgled nepomirljivih strana nego o njegovom istinskom identitetu. Čak i letimičan pregled Gestapove dokumentacije o Brozu ukazuje na to kako je Tito, što lično, što preko svojih najbližih saradnika, veoma pažljivo birao koje informacije će gde plasirati. Tako je na političkim mitinzima u Hrvatskoj bio katolik, pred nemačkim zarobljenicima je bio antiangloamerički nastrojen, pred Srbima i četničkim dezerterima neko ko se ne bori nužno za komunizam, već pre svega protiv nacističkog režima u NDH, a pred saveznicima vođa Narodnooslobodilačke borbe. Na ovaj način on je ne samo pridobio politički, verski i etnički različite grupe, pripremivši tako teren za kasnije uspostavljanje principa „bratstva i jedinstva“ jugoslovenskih naroda, već je i do ludila dovodio svoje progonitelje, koji nikako nisu mogli da ga uhvate, narodski rečeno, ni za glavu ni za rep.

Zbog toga ne čudi što je Gestapova potraga za Tihomirom Tomićem, ili Tomčićem, kako se navodi u nekoliko dokumenata, ubrzo završila u ćorsokaku.

U izveštajima se navodi da je izvor priče o Tomiću bio određeni Marko Ratotović, koji je tu glasinu čuo u hotelu „Srbija“ u Beogradu. Ovaj oficir Nedićeve vlade preneo je informacije svom poznaniku i vođi specijalne policije Pečareviću, koji ih je dalje prosledio šefu Nedićevog kabineta, ozloglašenom Milanu Masaloviću, upravo čoveku koji je održavao kontakt između Nedića i Ljotića, iz čijih su krugova i došla saznanja. „O Titovoj ličnosti je sa srpske strane, prema pukovniku Masaloviću, poznato da veoma dobro govori nemački, mađarski, ruski i španski. On je duži niz godina boravio u Rusiji, gde se obrazovao, a 1936. je učestvovao u Španskom građanskom ratu. Prema iskazima uhapšenih komunista tokom Užičke komunističke republike, Tito se tada malo pojavljivao u javnosti i nije mnogo govorio srpski. Pukovnik Masalović je mišljenja da Tito uopšte nije Sloven“.

SVIRANJE KLAVIRA

Bezuspešni u potrazi za Tomićem, gestapovci 5. februara 1943. u Beogradu sastavljaju novi izveštaj. Na pitanje ko je zapravo Tito, navodi se sledeće: „Tito je Filip Filipović, bivši proizvođač pamuka. Bio je u zatvoru, ima nećaka iz Beograda Boru Filipovića, koji je vlasnik apoteke u Pašićevoj ulici“. Samo četiri dana kasnije, takođe u Beogradu, sastavljen je novi izveštaj, ovog puta na osnovu svedočanstva jednog hrvatskog oficira za komunikacije, koji navodi da je Tito bio „fanatično Hrvat“ i da je zajedno sa izvesnim Bibalićem i Cvijićem organizovao atentat na Slavka Cuvaja, hrvatskog bana koga Krleža opisuje kao „krvoloka i tiranina svog naroda“, a koji je za odlikovanje doslednog sprovođenja antislovenske politike tuđinske (austrougarske, prim. aut.) vlasti dobio baronsku titulu. Hrvatski oficir, međutim, ne pominje da li je Tito u ovim zavereničkim akcijama protiv Cuvaja učestvovao pod svojim navodno pravim imenom Josip Broz ili je koristio neki od pseudonima.

Kako ni Filipu Filipoviću nisu mogli da uđu u trag, Gestapo se okreće „poverljivim izvorima“ iz inostranstva, koji ni u tajnim dokumentima nisu imenovani. U martu 1943. Nemci, čini se, konačno dolaze do određenih saznanja o pravom identitetu vođe partizana koja su smatrali verodostojnijim nego što su to bili prethodni. U dokumentu iz 7. marta stoji kako se „u slučaju hrvatskog banditskog organizatora Tita radi o osobi koja je svojevremeno poslata iz SSSR za Beograd, a koja se zove Lebedev. Tek tri meseca pred početak rata sa Jugoslavijom, kao ruski špijun, poslat je za Beograd“. Napominje se kako u određenim poverljivim krugovima tek treba proceniti da li je Tito zaista Lebedev. Ono što Gestapo nije mogao da zna jeste da je, čak deset godina kasnije, Marijan Markul, rođen u Livnu 1909, američkom FBI dao iskaz prema kom je pravi Tito nestao u Rusiji 1937. godine, kad je zamenjen „ruskim špijunom“ Nikolajem Lebedevom. Svoje svedočanstvo Markul je bazirao na ličnim iskustvima i iskustvima svog oca, koji je navodno poznavao pravog Tita. Markul je FBI otkrio da je pravi Tito bio neobrazovan, nije znao da svira klavir i falila su mu dva prsta na levoj ruci, dok je „zamenjeni Tito“, nasuprot tome, bio očigledno intelektualac, imao je sve prste na rukama i govorio je osetno različitim akcentom od pravog Tita. Markul je u razgovoru sa FBI naveo kako sve njegove izjave može da potvrdi Živko Topalović, izbeglica iz komunističke Jugoslavije, koji veruje da je Tito zapravo ruski general Nikolaj Lebedev.

KO SE PRAVI TOŠA

I trag Nikolaja Lebedeva se brzo ohladio, pa je Gestapo već sedam dana kasnije imao novog kandidata, ovog puta iz poverljivih izvora. „Tito je identičan s izvesnim Niderleom (Niederle), nemačkim Jevrejinom iz Dravske banovine (provincija Kraljevine Jugoslavije, današnja Slovenija, prim. aut.), koji je vrlo sposoban i vojno iskusan“. U istom izveštaju stoji kako je još dalji izvor saopštio da Tito nije nemački, već ruski Jevrejin poslat iz Moskve kako bi komandovao partizanskim jedinicama Hrvata i Slovenaca.

Zbunjeni kontradiktornim informacijama, u vezi s kojima se Nemci uglavnom slažu da su neproverene, u potrazi za Titovim identitetom do maja 1943. Gestapo se fokusira na arhive dostupne na okupiranim teritorijama, koje su 1943. godine podrazumevale veći deo Evrope. U registru komunista Državne bezbednosti MUP Kraljevine SHS, oficiri SS pronašli su unos iz 1921. koji se tiče izvesnog Karla Brosa, privatnog inženjera iz Kumanova. U dosijeu o Brosu navodi se kako je češkog porekla, kao i da je izuzeto agilan komunistički agitator, čak „nemilosrdan u svojoj agitaciji“.

Ali ni to nije bilo dovoljno opipljivo i, početkom leta 1943. godine, oficiri Gestapoa imali su veoma malo činjenica za koje su mogli da se uhvate. Jedino oko čega su se u potpunosti slagali jeste da Tito nije mašinbravar, već neka umetnuta osoba koja je u stvari intelektualac.

Zbog njegove neverovatne političke umešnosti, oficiri Gestapoa su još jednog potencijalnog Tita pronašli u Jozefu Brozu Vaclaju (alijas Tomanek), politikologu – rođenom u Slovačkoj od oca Jana i majke Vlaste Linhart – koji je živeo i radio u Parizu. Gestapo je pretresao Vaclajev stan u okupiranoj francuskoj prestonici, gde su navodno pronađeni „zapisi karakteristični za delatnost i ličnost Broza“, kao i vizitkartu na kojoj je pisalo: „J. A. Broz, diplomirani politikolog iz Pariza, nekadašnji lider francuske misije za imigraciju u srednjoj Evropi“.

Imajući u vidu Vaclajevu poziciju u francuskoj misiji za imigraciju iz srednje Evrope, kao i navode iz prethodnih izveštaja u kojima stoji da je izvesni Ivan Brozović iz Francuske organizovao odlazak jugoslovenskih komunista u Španski građanski rat, moguće je da se radi o istoj osobi, odnosno o samom Josipu Brozu Titu.

U dokumentima nacističke tajne policije ne može se pronaći ni slična paralela. Verovatno zato što nisu mogli da utvrde da li je Vaclaj napuštao Pariz tokom Španskog građanskog rata, nacisti su odustali i od ovog pravca istrage. Kao poslednji potencijalni identitet iza nadimka Tito, pozivajući se na osobu po imenu V. M. Drago, Gestapo u izveštaju iz jula 1943. godine navodi da je pravo Titovo ime zapravo Toša Tišmar, što je takođe vrlo brzo odbačeno kao neproverljivo.

Istog meseca, na istočnom frontu, počela je Bitka kod Kurska, najveća tenkovska borba u istoriji, a nacisti su već uveliko bili poraženi kod Staljingrada. Plima rata počela je da se okreće protiv Hitlerove Nemačke i većina resursa preusmerena je na zaustavljanje nadiruće Crvene armije. Vremena i sredstava za poteru neuhvatljivog identiteta maršala Tita više nije bilo. U očima Gestapoa on je ostao nevidljivi neprijatelj ispred samog nosa, misterija ništa manj

a nego nama danas. Da li je Tito bio bilo koja od ovih devet osoba za koje je Gestapo sumnjao da se kriju iza tog legendarnog nadimka – možda nije bio nijedan, možda je bio nekoliko njih, a možda je u nekom trenutku bio i svaki od navedenih. Imajući u vidu sve slepe ulice u koje je Gestapo zalazio u svojoj poteri, ko god da je Tito bio, čak i ako nije bio „podmetnuti Sovjet“, svakako je bio veštiji u zatiranju tragova nego najobučeniji špijuni svog doba.

Saradnici na prevodu: Novak Guslov, Sofija Ribarić i Benjamin Mušović

(Tekst je objavljen u 79. broju magazina Newsweek (jun 2017.), koji sada izlazi jednom mesečno.)​

(Agencije)

loading...

About admin

Check Also

VIDEO: MMA borba – 5 Rusa na 5 Amera!: Ovo je bilo žestoko

Već smo vas upoznali s MMA federacijama koje organiziraju evente na kojima se u kavezu ...

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *